U trenutku kad autoritarni Vučićev režim šalje poruku “možemo vas prebiti kad god hoćemo i kako hoćemo“, studentski pokret šalje popovima poruku: “Izvinite što smo zviždali čovjeku koji simbolizuje politički svetosavski projekat koji nas je doveo dovde i koji nas je tukao.“ To je politička kapitulacija u realnom vremenu. Zapravo još gore, to je zauzimanje strane tiranina. Stokholmski sindrom in vivo na pogonsko gorivo državne bezbijednosti. Ruske i srpske
Ima ona scena iz domaće kinematografije, iz “Balkanskog špijuna” koja je postala ne samo kultna, nego i svojevrsna narodna poslovica: “Đura će ti oprostiti što te tukao.“ To je onaj trenutak kad nasilnik dobije patos-izvinjenje od žrtve, a publika shvati da je logika pod silom napustila prostoriju, spakovala kofere i otišla u emigraciju.
E, sad zamislite da to više nije filmska replika nego politička stvarnost Srbije 2026. godine.
Studente u Novom Sadu napadaju Vučićevi kerberi. Policija, batinaši, stranački huligani, svi sa državnim iskaznicama — dakle, sve što država ima na raspolaganju kada treba braniti vlast od mladosti. Ima povrijeđenih. Ima snimaka prepunih krvi. Ima straha. Ima bijesa. Ima svega što ide uz autokratski folklor.
A onda -drumroll -pazi ovamo-studenti se izvinjavaju mitropolitu Joanikiju jer mu je neko zviždao.
Ne, ovo nije satira. Ovo nije skeč. Ovo nije scenario koji bi i najmaštovitiji scenarista odbio jer je „previše“. Ovo je stvarno saopštenje. Ozbiljno napisano. Objavljeno. Potpisano.
I tu počinje tragedija studentskog pokreta.
Izvinjenje u najmanju ruku pogrešnoj adresi
Studente su tukli.
Studente su šutirali.
Studente su psovali.
Studente su gađali.
I oni su odlučili da se izvine popu koji ih svim svojim bićem prezire. I to kakvom popu, ali o tome dockan.
Ako postoji definicija političkog poraza prije nego što je borba i počela, onda je to ova slika.
U trenutku kad autoritarni režim šalje poruku “možemo vas prebiti kad god hoćemo i kako hoćemo“, studentski pokret šalje poruku: “Izvinite što smo zviždali čovjeku koji simbolizuje politički svetosavski projekat koji nas je doveo dovde i koji nas je tukao.“
To nije samo greška. To je politička kapitulacija u realnom vremenu. Zapravo još gore, to je zauzimanje strane tiranina. Stokholmski sindrom in vivo na pogonsko gorivo državne bezbijednosti. Ruske i srpske.
Helikopterski kredit
Ali pravi dragulj saopštenja tek dolazi. Studenti ističu da je mitropolit Joanikije bio “jedna od ključnih ličnosti tokom društvenih previranja u Crnoj Gori koja su dovela do smjene autokratskog režima 2020“.
Znači ovako:
Helikopterom spušten u Cetinje.
Uz policijsku opsadu.
Uz suzavac i gumene metke po građanima.
Uz nacionalističku velikosrpsku mobilizaciju.
Uz klerikalni svetosavski talas koji je otvorio vrata neočetničkoj kontrarevoluciji u Crnoj Gori.
I to je za novosadske studente – Joanikijev kredibilitet.
To je “plus u biografiji“.
To je preporuka.
Pa čekaj, majku mu- koja je razlika između njih i batinaša? Mogli su sami sebe odmah pretući da se ćaciji ne umaraju džaba.
Ako je iko želio jednu scenu koja savršeno opisuje ideološko jedinstvo srpskog sveta , evo je. Batinaši i žrtve batinanja u zajedničkoj ljubavi prema četnicima koji ukupiraju susjednu državu. Zaslužili su jedni druge. Batinaši žrtve, a svi zajedno Joanikija helikopterskog, pa neka mu se do prekosutra izvinjavaju. Nakaradnim sistemom trajno nagrđena mladost ako je to neka utjeha, a nije.
Kako se proizvodi politička amnezija
Studentski pokreti imaju jednu istorijsku funkciju: da pomjeraju granice slobode.
Studenti su uvijek bili prva linija otpora.
Ali samo onda kad znaju protiv čega se bore.
A kad počnu romantizovati strukture moći — tada postaju dekor i ekipa vođena iz Kancelarije.
Jer SPC u politici nije „duhovna podrška“.
SPC je politička institucija.
Geopolitički instrument.
Ideološki aparat.
To nije uvreda. To je činjenica vidljiva golim okom, modricom pod pendrekom i svetosavskom doktrinom.
Kada studenti počnu zahvaljivati tom aparatu koji ih bije na „podršci“, tada prestaju biti politički subjekt i postaju statisti u tuđoj predstavi.
Batina i blagoslov
Ova epizoda savršeno pokazuje mehanizam politike srpskog sveta.
Prvo te nazovu izdajnikom.
Onda te proglase neprijateljem.
Onda te prebiju.
Onda ti neko iz sistema pruži „ruku pomirenja“.
A ti se izviniš.
To je savršen krug kontrole.
Batina i blagoslov.
Policija udara, crkva „miri“, udareni studenti zahvaljuju.
I sistem nastavlja raditi bez ijednog napuklog šrafa. Orvel da pozavidi!
Najopasnija rečenica u saopštenju
Najjeziviji dio nije ni izvinjenje. Nije čak ni hvalospjev Joanikiju.
Najjezivija je ova formulacija:
„Ne odustajemo od kritičkog odnosa prema pojavama i pojedincima, ali želimo biti pravedni.“
Ta rečenica je politička eutanazija.
Jer „kritički odnos“ koji završava izvinjenjem svetosavcima nije kritika. To je adaptacija.
To je trenutak kada pobuna odluči da bude prihvatljiva vlasti.
A vlast obožava prihvatljive pobune koje su zapravo SJAJNE za vlast. Ispušni terenski ventil slabog pritiska.
Zašto je ovo važnije nego što izgleda
Ovdje nije riječ o Joanikiju.
Nije riječ o zviždanju.
Nije riječ o jednoj izjavi.
Riječ je o paternu
Studentski pokret u Srbiji imao je potencijal biti najjača opoziciona snaga.
Ali samo ako zna tri stvari:
- Ko vrši nasilje.
- Ko legitimizira nasilje.
- Ko profitira od nasilja.
Kad se te tri linije zamagle, a jesu -pokret postaje bezopasan, besmislen, kondradiktiran i sam sebi proturiječan.
A bezopasan pokret je najbolji pokret za autokrate. Zato je Vučić i raspustio Ćacije jer mu više ne trebaju. Studenti u blokadi su postali Ćaciji. Odavno.
Ruska škola pobuna
Ova epizoda podsjeća na ruski model upravljanja protestima.
Dozvoli protest.
Ubaci „podršku“ iz sistema.
Zamagli linije.
Razvodni zahtjeve.
Pretvori bunt u naci-folklor.
Na kraju svi pričaju o tonu protesta, o kulturi dijaloga, o pristojnosti, o kiflicama i ostalim ublehama, a niko o suštini.
U međuvremenu, batina ostaje ista.
Najtužniji mogući kraj
Najtužnije u svemu nije ni režim.
Režimi su očekivani, predvidivi i ponavljajući.
Najtužnije je kad se pobuna počne prilagođavati režimu prije nego što ga je čestito i dotakla.
Kad novosadski studenti počnu paziti da ne uvrijede svetosavsku sektašku moć, borba je već izgubila polovinu energije.
Jer autokrati ne traže poslušnost.
Traže autocenzuru.
A ovo saopštenje je upravo to.
Oprostiće vam popovi
Dragi studenti, oprostiće vam popovi što ste im zviždali.
Oprostiće vam policija u civilu što vas je tukla.
Oprostiće vam režim što ste protestovali.
Oprostiće vam sve.jer ste im vi takvi IDEALNI!
Jer ništa ne raduje autoritarnu vlast više od pobune koja se izvinjava sistemu.
I zato je ova scena istovremeno komična i tragična.
Komična jer je apsurdna.
Tragična jer je stvarna.
I jer nosi onu najgoru poruku:
Batina je bila uspješna i ona je iz svetosavskog pakla izašla.
Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti ali je dužan objaviti izvor i link pod kojim je objavljen naš tekst.
